PROFESIONALNA FILOZOFIJA

Učiteljski poziv smatram jednim od najkompleksnijih i najvažnijih poziva društva, jer nam roditelji, svakoga dana, sa punim poverenjem, ostavljaju najvrednije što imaju,a naš zadatak je da deci pružimo uslove gde će se ona formirati kao dobri, odgovorni ljudi, sa osnovama obrazovanja i radnim navikama, kao i sa razvijenom empatijom, socijalnom inteligencijom i ličnim integritetom.

Radom, ponašanjem i ličnim primerom podučavam učenike vrednostima, principima i ciljevima za koje se zalažem. Istinu, hrabrost i odgovornost smatram najvažnijim ljudskim karakteristikama, i to su osobine koje težim da unapredim u radu sa učenicima. Zbog toga, pored obrazovnog dela, posebnu pažnju posvećujem vaspitnoj ulozi, kako na časovima, tako i van njih. Učenici znaju i osećaju se slobodno da mi se obrate kad god im je potreban savet, razgovor, pomoć, podrška. Isto važi i za roditelje, kolege i ostale učesnike vaspitno - obrazovnog procesa.

Dete nije šablon, ocena ili aritmetička sredina. Zbog toga sve aktivnosti koje realizujem u nastavi i u vannastavnim aktivnostima, osmišljene su tako da svako dete u skladu sa svojim mogućnostima, potrebama i sklonostima može da bude aktivan član. Vrednujem angažovanje učenika i koliko je pomerio granice svoga znanja ili svojih veština. Često je sam postupak i način rešavanja nekog zadatka važniji od samog rešenja ( "Naučio sam da ceo svet želi živeti na vrhu planine, a da ne zna kako je prava sreća u načinu savladavanja litica", G.G.Markes). Moj zadatak je da svako dete inspirišem da izvuče svoj lični maksimum, koristeći logički lanac zaključivanja, i postane najbolja moguća verzija sebe.

Podržavam holistički pristup učenju, gde nema striktnih granica izmedju predmeta, kao što ih nema ni u realnom životu, već se na časovima srpskog jezika, prepliću i matematika i istorija i umetnost i geografija... Učitelj treba da bude topli autoritet deci, zasnovan na poverenju. To podrazumeva da bude nežan, otvoren, prisutan, iskren sa decom, da mu deca veruju, ali sa druge strane dosledan i pravičan. Toplinom decu nećemo razmaziti, samo ćemo im razviti samopouzdanje. Razmazićemo ih ako pred njih ne postavimo izazovne zahteve, koji iziskuju napor i pomeranje ličnih granica . U tom smislu, podržvam teoriju Vigotskog "Zona narednog razvoja".

U delu obrazovanja, akcenat stavljam na razvoj funkcionalnog znanja, razvoj praktičnih veština i samog razvoja mozga ( kognitivni razvoj, divergentno mišljenje). Probleme raščlanjujem na manje zahtevne korake, ali je osnovni cilj da svako dete samostalno reši problem, razvijajući kreativno mišljenje, kao neophodan faktor razvoja inteligencije, samostalnosti i iznalaženja rešenja. Znanje nije skup informacija, već veze koje učenik uspe da ostvari medju njima. Tek tada one postaju upotrebljive i korisne (NTC - sistem učenja). Zbog toga, svaka aktivnost mora biti promišljena, isplanirana, da ima smisao, svrhu, da bude logična i korisna, a da za krajnji cilj ima razvoj učenika.

Igra je sastavni deo života dece. Ona se u toku igre ne igraju, već žive i grade socijalne odnose. Zbog toga sam igru uvela kao deo nastave. Preko četrdeset primera dečjih igara sam prevela u nastavni plan i program i pomoću njih obrađujem ili utvrđujem nastavne sadržaje, razvijajući pritom misaone klasifikacije i serijacije kod dece, paralelne radnje, analogiju, asocijativno pamćenje,...npr. Igra „Dan-noć“ je upotrebljena kako bi se naučile strane sveta; igra „Žmurka“ je uvod u učenje tablice množenja; igra „Care,care, gospodare“ je poslužila kako bi deca razumela odnose između mernih jedinica (cm, dm i m), a kasnije su pretočeni u matematičke zadatke; igra „Zanimljive geografije“ se koristi za obradu pravopisa; vijača, lastiš, lopta, razvijajući paralelne misaone radnje, primenjuje se u obnavljanju gramatike,...

Uz formalno obrazovanje, smatram da je deci ovog uzrasta neophodno opismenjavanje u sferi ličnog razvoja. Otuda, učenike u najranijem periodu treba naučiti da razlikuju dokolicu i korisno slobodno vreme. To vreme koristimo za radionice iz različitih oblasti ( ples, drama i pozorište kao oblik izražavanja, čitanje knjiga, emocionalno opismenjavanje, medijsko opismenjavanje, organizacija humanitarnih akcija, bavljenje sportom, boravak u prirodi, razvijamo lične potencijale iz svih oblasti umetnosti, razvoj socijalnih veština, razvoj preduzetničkog duha, razvoj manuelnih veština, upotreba IT u nastavi,osmišljavamo i realizujemo projekte...), a sve to u cilju da se razviju u kritičke potrošače društva, a ne u konformiste.

Ono što smatram važnim , jeste planinarenje. Pored osnivanja planinarske sekcije u školi u kojoj radim, pored toga što vodim podmladak planinarskog kluba Balkan, motivisanjem učitelja,na moju inicijativu, uspeli smo da osnujemo planinarske sekcije u još četiri škole. Deci je neophodan kontakt sa prirodom!